Резултати претраге

Poziv

Dok grickaš semenke suncokreta
I sediš na klupi u parku
Podne osvetljava tvoju dosadu
 
Nije ovo bilo ono obećano
Izgubljeni dečače, sa skele
Celi tvoj komšiluk te je cenio
 
A sad sanjaš sa biroa
Leto sa zlatnim plažama koje nećeš videti
 
Princezo, dođite na kasu broj tri,
Na nogama bez pauze više od osam sati
Nesigurna boginja na određeno vreme
 
I neće biti te nijanse Sive koja će pomoći
Da heruvim koji je čeka kod kuće
Dobije svoju uspavanku od luka
 
Lepa leptirica još uvek se teši
Da nije ona ta što pretura po đubrištu
 
Poslušaj poziv,
Pridruži se kriku umornih
Život je bio proba do sada
Izađi na ulicu, preskoči talase
Sija u podne tvoja zora
 
Nek strah promeni stranu
Nek prekarijat postane vidljiv
Nek ne zaborave na tvoju radost
Jer tuga, ako se podeli
Postaje bes koji menja živote
 
Dok čisti prljavštinu drugih
Udiše prašinu tuđe odeće
Pije tugu u sudoperi
 
Ekvilibrista na kraju meseca
Treba rašiti za dečake
Sve strukove pantalona
 
A ovog Božiće neće biti poklona
Jeftini turon i malo jabukovače, ako bude dobro
 
Suze čoveka na ugru
Zimska noć bez radijatora
Sa penzijom koju prima deda
 
Numantinac bez Numansije
Ako ih banka iseli ovog ponedeljka
Ko će zapaliti tvoje temelje?
 
A u narodnu kuhinju ideš sa kravatom
Na tvojim leđima cela planeta će se stajati
 
Poslušaj poziv,
Pridruži se kriku umornih
Život je bio proba do sada
Izađi na ulicu, preskoči talase
Sija u podne tvoja zora
 
Nek strah promeni stranu
Nek prekarijat postane vidljiv
Nek ne zaborave na tvoju radost
Jer tuga, ako se podeli
Postaje bes koji menja živote
 

Moj problem

Govore mi prijatelji i neprijatelji
Da si ti moj jedini problem
Otkad više nisi sa mnom
Posveti Kupidonu ovu čitulju
Device tuge I opasnosti.
 
Noći više nisu kao ranije
Niti su isti barevi I njihova lica
Ostala je ova bol iz čekaonice
I ja sa ovom nesanicom koja je tako “mi”
Zaslepljena svetlošću drugih ljubavnika
 
Kada izađem na ulicu, živote moj,
Staju satovi i kalendari
Peroni su sve sami rastanci
Tvoga imena više nema u rečnicima
I pre smrti više nema života
 
Ako si ti moj problem i moj greh
Želim da pobegnem sa tobom sve to pakla
Da platim svoje krivice kraj tebe
Bez presude, živote moj, osuđujem sebe
Na zatvor bez vrata u tvom zagrljaju
 
Pretražujući među ruševinama prošlosti
Neću pronaći oprost, Samo imam
Sećanje na jedan napušteni auto
Tugu i malodušnost zatvorenika
Večeru bez vina i gostuju
 
Čekam te svake noći pri povratku
U pustoš koji je naš krevet, čak I onda
Nakon što sam potrošio sto hiljada poljubaca
Spaljujući svoje usne. Optužujem sebe
Da otkrivam tvoje meso na tuđim kostima
 
Kada izađem na ulicu, živote moj,
Staju satovi i kalendari
Peroni su sve sami rastanci
Tvoga imena više nema u rečnicima
I pre smrti više nema života
 
Ako si ti moj problem i moj greh
Želim da pobegnem sa tobom sve to pakla
Da platim svoje krivice kraj tebe
Bez presude, živote moj, osuđujem sebe
Na zatvor bez vrata u tvom zagrljaju
 

Nemoguće ljubavi

Kada dođe podne videćeš ga kako izlazi
Izvlačeći iz kuće toplotu doma
Iseći će poneki cvet, poljubiće svoju ženu
Pratiće trag zvezde padalice
A na ulici ćeš ga videti kako otvara cvet svoje tajne
I počeće da sanja
Možda ode na bilijar da gleda muškarce i poze
Možda izmisli sastanak
Sa nekim Adonisom koji je za njega
 
Nijedan muškarac ga nije voleo
Nikom nije otkrio svoju strast i igre,
Tajnu želju,
Nije bilo ljubavnih pisama,
Nije bilo dana ponosa
Neće mu vratiti izgubljena leta
I Sernuda ga vidi kako uzdiše, tužan, iz Parnasa
Umoran San Sebastijan se moli za tvoje grehe
Plače zbog tebe, ne zaboravlja
Onog koji pati u samoći,
Svoju izgubljenu ovcu
 
Gledaju nebo i zamišljaju želju
Sa tobom, najlepša noći,
Nemoguće ljubavi
Koje zapisuju u pesme
Trag jedve zvezde
Pisma koja se nikad ne šalju
Boce koje sijaju
U moru zaborava
Nemoj nikad da prestaneš da me tražiš
Najkukavičkiji izgovor
Jeste kriviti sudbinu
Jeste kriviti sudbinu
 
Kada izađe sa časa, ponovo će ga naći
U divljem delu, iza dima hašiša
On, slatki ženskaroš, on, pirat iz kraja,
Ona, slatka lutkica, ona, ozbiljna i formalna,
On ne čuje zvuk njenih krila ako prođe kraj njega
Sirota Snežana
Naš princ više voli maćehu,
Zloću iz priče
On će biti jabuka
U kojoj spava otrov
 
Ona će sanjati stih koji on nikad neće čuti
On se neće uspeti na njenim pletenicama jedne zimske noći
Ona će sanjati putovanje i neće biti rastanka
Ni ljubavnih pesama, ni Kapuleta ni Montekija
Odrašće i u peni vremena
Nestaju njihovi snovi
Neće ostati niti jedno sećanje
Niti jedan žal u noći
Možda jedna blaga rana
Koju će isprati zaborav
Ili voda klepsidre
 
Gledaju nebo i zamišljaju želju
Sa tobom, najlepša noći,
Nemoguće ljubavi
Koje zapisuju u pesme
Trag jedve zvezde
Pisma koja se nikad ne šalju
Boce koje sijaju
U moru zaborava
Nemoj nikad da prestaneš da me tražiš
Najkukavičkiji izgovor
Jeste kriviti sudbinu
Jeste kriviti sudbinu
 
Idući ka jugu, ako se krene autoputem
Otvorili su kockarnicu, baš blizu sela
Gde gole hurije, koje su došle iz stotinu svetova
Slave svake noći 14. Februar
A u selu jedan muškarac uzdahuje ako se neon osvetli
Nije imao Evu ovaj Adam
Nije za njega bilo zadnjeg sedišta
Ni milovanja, ni parfimisanih pisama,
Nije bilo sastanaka u parku
Nije bilo devojaka iz karavana
 
Kada padne noć videćeš ga kako ulazi
Kao i svake nedelje, uredan i tačan
Pronaći će je za šankom, kao nasukanog delfina
Koji je izgubio svoju zvedzu, kog je jednog dana izbacilo more
Ona sluša i on, zaljubljen, razotktriva svoje strahove
I među bukom, mladim šampanjicma,
I drugim delfinima, plaćajući njen otkup
Izgubljenim brodolomnicima
Sanja da otme svoju ljubavnicu
 
Gledaju nebo i zamišljaju želju
Sa tobom, najlepša noći,
Nemoguće ljubavi
Koje zapisuju u pesme
Trag jedve zvezde
Pisma koja se nikad ne šalju
Boce koje sijaju
U moru zaborava
Nemoj nikad da prestaneš da me tražiš
Najkukavičkiji izgovor
Jeste kriviti sudbinu
Jeste kriviti sudbinu
 

Sećanje

Ustajem rano, na samrti
Lenjo vaskrsavam, dobrodošao na svet
Uz ubilačke vesti, doručkujem
 
Na putu ka poslu, u metrou,
Dosadno posmatram lica putnika,
Saputnika u rutini i zevanju
 
I na sedištu naspram mog
Jedno lice, odjednom,
Jasno osvetljava vagon
 
Ti gestovi vraćaju uspomene
Iz drugih pejzaža, drugih vremena
Kad me je neka bolja sreća srela
 
Ne usuđujem se reći ništa, nisam siguran,
Iako su te oči, bez sumnje, njene
Sa više nostalgije, možda tamnije
 
Ali mislim da si to ti i skoro da si ista
Lepa kao tada, možda više
I dalje izgledaš kao najtužnija devojka u gradu
 
Koliko vremena je prošlo od prvih grešaka
Od pitanja u tvom pogledu,
Grad je vikao i proklinjao naša imena,
Mlada obećanja, ne, nismo imali ništa
 
Ostavljajući na portalima odjeke tvojih šapata
Tražeći bilo koji ugao bez svetla
“Drži me za ruku, plašim se budućnosti”
I posle svakog bekstva bila si ti, bila si ti
 
U praznim noćima u koje se vraćam
Sam i povređen još uvek se kajem
Što sam te odbacio tako daleko od svog tela
 
I sad kad sam te sreo, vidim da još gori,
Plamen koji si upalila, nikad, nikad nije kasno
Da se rodim ponovo, da te volim
 
Moram ti reći nešto pre nego što siđeš
Iz ovog prljavog vagona I ostanem mrtav
Da te pogledam u oči i možda podsetim
Da pre negó što smo se predali, bili smo večni
 
Odlučan ustajem i približavam ti se
I nešto u mojim grudima steže, lomi se
“Kako si? Koliko vremena? Sećaš li se me?”
 
I stidljiv osmeh mi odgovara
“Izvinite, ali mislim da ste pogrešili”
¡Oprostite, gospođice, tako me podsećate
Na jednu ženu koju sam upoznao ima već nekoliko godina”
 
Stariji i umorniji vraćam se na svoje mesto
Dosadno posmatram lica putnika,
Saputnika u rutini i zevanju.
 

Kad bi zamukla buka

Neće te pustiti da spavaš ovaj beskrajni prasak
Koji pokušava ispuniti dane tamom i neprijateljima
Jedan gromoglasni čopor zapeo je da ućutka
Pitanja, nijanse, šum svih onih 'Daj Bože'
 
Buka patriota koji se zavijaju u zastave
Mešaju domovinu sa odvratnošću svojih pećina
Buka preobraćenih, koji već pali sa konja
Seju svoju ozlojađenost praćeni svojih grehovima
 
Kad bi zamukla buka
Čula bi kišu kako pada
I čisti grad od prikaza
Čuo bih te kako pričaš u snu
I otvorio bih prozore
Kad bi zamukla buka
Možda bismo mogli da pričamo
I da duvamo rane
Možda bi shvatila
Da nam preostaje nada
 
Buka prosvetljenih, vrište sa svojih lomača
Neka dovede smak sveta svetlost različitosti
Buka inkvizitora, pričaju nam o slobodama
I razbijaju svojom drekom privid tolerantnosti
 
Nikad ne kreći u bitku tolika je buka ratnika,
Donose iz svojih zglobova mir groblja
Pričaj mi o svojim zagrljajima, o našoj nesavršenoj ljubavi
O svetlosti tvoje utopije, neka tvoj glas prekrije ovaj žamor
 
Kad bi zamukla buka
Čula bi kišu kako pada
I čisti grad od prikaza
Čuo bih te kako pričaš u snu
I otvorio bih prozore
Kad bi zamukla buka
Možda bismo mogli da pričamo
I da duvamo rane
Možda bi shvatila
Da nam preostaje nada
 

Mrzim te

Mrzim te,
Mrzim ljubavne pesme
Koje donose sećanje na tebe do moje kuće
Želju da te vidim
I mrzim
Nebo na tvom licu I sumnje
Da te bacim u zaborav ili pozovem
Da ti kažem,
Šta znam,
Da još uvek postojim,
Da te konačno mrzim,
Da ne znam
Da li svet odoleva bez tebe
Toliko, toliko, toliko, toliko te mrzim
 
Mrzim te,
Mrzim jutro, kafu,
Bez planova, bez tebe i praznog stomaka
Istrajava tvoj miris i mrzim ga
Umotane u obojeni papir
Šaljem ti rakete, ljutnje
Možda se tako setiš
Da te mrzim. Takođe tvoj osmeh
I povetarac koji ti grebe kožu
I moje srce usput
Toliko, toliko, toliko, toliko ga mrzim
 
Ova stara mržnja
Koja ledi jasmine
Voli tvoju gnusnu figuru
I tako, ako odeš
Ostaju prekori
Da me podsete na razloge
Zašto si mi nezamenljiva
Zašto mi nedostaješ iako me zaboravljaš
 
Mrzim te
Mrzim tvoju lepotu i sebe
Mrzim sebe kad znam da sam tako daleko
Od starog puta
Dok pratim vile I zmajeve
Zvezdu uhvaćenu u tvojoj kosi
Prokleta svetlost, mrzim je
Mrzim što te toliko mrzim
I znam da si negde izgubljena
A život me sprečava da te nađem
Toliko, toliko, toliko, toliko te mrzim
 
Ja mrzim
Juriti za tvojim tragom
Umoran u ovom lavirintu
Kao Arijadnina nit tvoji tragovi
Vode me u slatko vreme
Poljubaca, obećanja. Mrzim to.
Tako sam srećan
Kraj tebe da mrzim
Što više nisi blizu
I počinje da me zamara ova mržnja
Možda kad bih imao tvoje ruke
Ali te mrzim toliko, toliko, toliko, toliko
 
Ova stara mržnja
Koja ledi jasmine
Voli tvoju gnusnu figuru
I tako, ako odeš
Ostaju prekori
Da me podsete na razloge
Zašto si mi nezamenljiva
Zašto mi nedostaješ iako me zaboravljaš