Резултати претраге

Мелиндино Лице

Click to see the original lyrics (English)
Поред окретнице
Лепа девојка призива
Мелиндино лице
Под поцрнелом косом
Никаква радост не би затреперила у њеним очима
Замишљена туга дошла је до успона
 
Речи би посустајале да се искупе
Неуспех је прешао
Одскочну даску
Заклела је
Своје завете неком другом
Ово је време када нико неће бринути
 
И призната бол у распадајућем весељу
Божја блудница на земљи
Пронађена где је жртвовала свој пут
Та шупља љубав у њеном срцу
 
Ипак сам планирао да је вратим назад
Задовољство
Које би попунило пукотину
Душа ми је испустила лепршави уздах
Овај дан је пао, мрак се приближио
 
Узео сам је за руку да кажем
Сва вера је била заувек испрана
Вратио сам се по тебе у великој ужаснутости
Дођи са мном, далеко да останеш
 
Бескрајно гледајући
У ноћном врхунцу
Причала је о својим пороцима
И разбила је риму
Али збунила је саму себе
Са последњом реченицом
Моје обећање је дато
Али моје срце је твоје
 

Godine izolovanosti

U meni je osećaj čežnje
dok čitam Rozmerino pismo,
Njene reči su iskrene,
ne mogu zaboraviti njene izgubljene godine.
 
U izolovanosti
ona priča o svojoj ljubavi.
I dok čitah
'umreću sama',
znadoh da je bolelo.
 
Tu je izvesni detalj koji se može videti,
mora da je olovka skliznula u stranu
i ostavila mrlju
pokraj njegovog imena.
Ona zna da njega više nema.
 
I izolovanost
je sve što preostaje
'Rana u meni se izliva
da odahne na obali ljubavi.'
 

Kada?

Crveno sunce rađa se negde kroz gustu maglu.
Portret iznurene zore koji je sve ovo već video.
 
Ovaj dan je plakao na mom ramenu.
I dalje isto kao i juče.
Ovaj put se čini beskrajnim, telo je utrnulo.
Duša je izgubila svoj plamen.
Hodam poznatim tragovima da nađem put ka domu svom.
 
I bejah ovde.
Unutar trezvenosti besmrtnika.
Znak natprirodnih vetrova što ovuda prolaze.
Vrt uzdiše, cveće umire.
 
Dveri bejahu zatvorene tog dana, ali bio sam vezan da nastavim.
Nije me mogla videti kroz prozore.
U zaprepašćenosti, njene usne se najčudnije iskriviše.
Uklesano lice, izgovorila je moje ime.
 
Kada sam ušao, u sobi za posete čuh šapate.
Zloban osmeh pozlaćenog lica, svesnog moje konačne smrti.
 
I plakao sam, znao sam da je slagala.
Njena opsesija je umrla, umrla.
 
Kada te mogu odvesti sa ovog mesta?
Kada je reč samo uzdisaj?
Kada je smrt naš usamljeni posmatrač?
Kada koračamo svojim poslednjim koracima?
Kada možemo vrištati umesto što šapućemo?
 
Kada je novi početak,
svršetak ovog tužnog madrigala.
 

Vera u druge

Grob naše mladosti je ispred nas,
a život postade teret.
Koračamo u krugovima potisnutog očaja,
čekajući sunce
i prevrćući kamenje ne bi li smo pronašli dokaz.
Ali on se krije u dubinama naših srca.
 
Napisani dekret našega gubitka,
a mi ne nosismo veru u krst.
I hladne godine dolaze
žrtvama čežnje.
 
Napolje kroz vrata gladovanja,
i u kišama prokletstva
gde gorki vetrovi pevaju
žrtvama čežnje.
 
Nastavismo put kroz bedu
sa urođenom potrebom za gospodarenjem i posedovanjem.
To iznutra rađa gnev,
a mi to kontrolisati ne možemo.
Krv rastanka u našim tragovima
kaplje iz naših sudova što se prazne.
Tvoja ruka se ispružila da uzme moju,
ali hvataš led koji se topi.
 
Spavam na kiši,
ponovo dete,
a duh u mojoj glavi
mi je oprostio.
 
Sa mene podigao svoju kletvu.
 

Oktobarska šuma

Sećanja što sada počivaju u ovoj šumi,
zauvek osenčavaju zoru moga srca.
Krila napuštaju svoje gnezdo po mom dolasku,
lepršajući ka hladnom sjajnom nebu.
Sanjajući na kratko,
moj duh uzdiše u miru
dok posmatra zvezde.
Molim te, odvedi me tamo.
 
Tako sam sam, tako mi je hladno,
moje srce je isuviše izbrazdano da bi sjalo.
Želim da zora svane.
Rastavi moju dušu
od ove hladne, usamljene ljušture.
Slobodan sam.
 
Iz večnog mora ja sam izašao,
na svakoj obali odeven tamom.
Lišen svog ponosa,lišen njegovog sjaja,
za mene sunce više nije izlazilo.
 
Oktobarska šuma
tiho spava po mom rastanku.
Mreža vremena
skriva moj poslednji trag.
 
Moj plamen putuje poslednjim univerzumom
poput magičnog prizora.
Obavijeni eonima,
moj um i duša su jedno.
Padam sam,
dok lišće pada sa žalosnog drveća.
 

Reka

Pokaži mi znake problema u tvom srcu.
Poštedi me svojih laži i reci da si moja.
 
I naša tela plutaju rekom,
ka okeanima smrti.
 
Načinila si me robom tajni tvoje tišine,
ali rekla si mi da ostanem,
i rekla si da si moja.
 
I naša tela plutaju rekom,
ka okeanima smrti.
 
U svetlu svega onoga što sledi, zašto očajavaš?
Jer onda kada nemaš nikoga, nikoga nije briga,
zato neka te ne bude briga.
 
I sve što će uslediti biće nedovršeno,
nema ničega za podeliti.
Neću nikoga čekati,
a nikoga nije briga.
 
Ne vidim, ne osećam.
Ti bežiš, ja čeznem.
Ja čekam, on dolazi.
Odvodi te.
 
U žeravici leta,
sve mora umreti
Ispred je ognjeni prolaz,
oganj na drugoj strani.
 
Dolazi vreme kada reka presušuje,
zima dolazi i mi žrtvujemo
naše živote.
 

Sumrak je moja odora

Tebi šapućem
najdivlje snove.
 
U hladnoći noći.
 
Pokrivene kristalima
kroz mrazni suton,
duše punog meseca čekaju,
njihove sene gore.
 
Mi svi povijamo
svoje oronulo lišće povrh tvoje prazne ljušture
kao znak istinite posvećenosti.
Voljen li si, gospode,
što ispod ovih vodopada uzdišeš?
 
Ptice sunca
razdvajaju ove tmurne oblake
dok zimski vetrovi ovde nežno spavaju.
Prisegao sam zakletvi
da dišem.
 
Pokraj voda ja stanujem,
talasi još šapuću
drevne uspavanke.
Umirem
dok naša mistična braća i dalje tragaju.
 
Tvoju volju ja ću slušati.
U mojoj viziji
ti si otelotvorenje besprekorne slobode,
ali u mojim očima sazdan si od kamena.
 

Zaključak

Lečim se-Pero na mom srcu
Gledam iznutra-Početka nije ni bilo
Ljuštim se-Otklanjam odvojenu kožu
Sve odumire-Oko mene i iznutra.
 
Nema ničeg bolnog u ovome,
ne postoji preokret.
Iskupljenje za moj put,
svi su gresi opovrgnuti.
 
Čekam na reč o onome što sledi,
u oronulim molitvama živi nada
Jer sa istinom se suočih, zaboravio sam svoje obećanje,
u sunčevim zracima, čeznem za tamom.
 

Lice u snegu

Nema više želja za prošlošću,
nema otezanja mudraca i vidovnjaka.
Očajavanja i groznica traju,
podmorske struje ovde su jače.
 
I ovde ležim, sviće još jedno jutro,
predaleko da domu stignem.
 
Vidim lice u snegu.
U mojoj glavi glas me doziva.
Vidim tvoje lice u snegu,
a napolju je sunce predaleko da bih ga osetio.
 
I ovde ležim, sviće još jedno jutro,
predaleko da domu stignem.
 
I ovde ležim, sviće još jedno jutro,
predaleko da domu stignem.
 
I da li bismo mogli živeti u buđenju ostarelih starućih laži
kada smo tako daleko?
 

Porcelansko srce

Izgubio sam sve što sam imao
(tog aprilskog dana),
Obratio se svojim prijateljima
(Bez ijedne reči)
Napisao sam ime
(I dvaput ga pročitao)
Stidom se naslađivao.
 
Rekao sam da volim
(Večne intrige),
Prianjam svojoj prošlosti
(Poput dečjih snova)
Obećah da ću ostati
(I zadržah dah)
Otišao sam daleko.
 
Sleđene staze pod mojim stopalima,
vode me pustošima obmana,
položi svoju glavu,
ne plači,
ne pitaj više zašto.
 
Čuvaj u sebi našu mrtvu trku,
duh idolovog lažnog zagrljaja.
Položi svoju glavu,
ne plači.
Ne pitaj više zašto.
 

Hex Omega*

İki sene
Senin kalbinde
Şüphelenmenin bir anı.
 
İki hayat,
Parçalara ayrılmış
Şu andan itibaren bir saniye.
 
Onu tut,
Kollarınla.
Ateşinin sönmesi,
Her zaman zarardan korunur.
Şeytanları içinde tuttu.
 
Hala her zaman koşmaya başlıyorsun.
Aydan,
Işığa dokun.
Bir şekilde anne ağladığında,
Bizi burada boşluğa bırak.
 

Güçsüzlük

Seni orada buldum, bir göz kırpması arasında.
Seni özledim.
Binlerce rüyadan vazgeçip,
Neyden bahsettiklerini buldum.
 
Seni orada kaybettim, hakikatin bir anında.
Sana güvendim.
Sana tek ve eşsiz kalbimi hediye ettim.
Yırtıp atman için bir armağan.
 
Lekele beni, kurtar beni
Beni evime götür.
Tut beni, göster bana
Beni evime götür.
 
Şimdi daha güçsüz, benden sıvı akıyor.
Beni öldürdün.
Daha demin yaptığın şeyden korkmuyorum,
Ama olmaya başladığın şeyden korkuyorum.
 

Večne kiše će doći

Večne kiše će doći
Treba da kažemo zbogom
I da patimo sami
Jer sve naše misli
Bile su pogrešne.
 
Tako je teško sprečiti tamu da prokišnjava
I kada potop dođe da nas utopi
Nećemo ništa moći da učinimo.
 
Reče mi da ne možeš čekati
Sem ako ja ne mogu da čekam zauvek
Jer nema vremena za nas
Neka ti prošlost bude
Uteha
 
Tako je teško sprečiti tamu da prokišnjava
I kada potop dođe da nas utopi
Nećemo ništa moći da učinimo.
 
Evo je dolazi, naša smrt dolazi
I u snu ja ne mogu da zaboravim
 
Hrleći ka površini, ja vidim tebe.