30.12.2018
Попиздео
Не морам да вам ја кажем да су ствари лоше.Сви знају да су ствари лоше.
Депресија је.
Сви су остали без посла
или се плаше да не изгубе посао.
За хиљадарку се купује оно што је вредело стотку,
банке су пропале.
Пропалице дивљају улицама
и нема никога нигде
ко бар изгледа да зна шта да се ради
и томе нема краја.
Знамо да ваздух није здрав за дисање
и да храна није здрава да се једе
и седимо и гледамо те-ве
док нам у вестима спикер говори
да је данас било петнаест убистава
и шездест три тешка кривична дела
као да је то оно како треба да буде.
Знамо да су ствари лоше – горе него лоше.
Лудница је.
Као да је све и свуда за лудницу,
па више ни не излазимо.
Седимо у кућама
и полако нам се свет у ком живимо
смањује, а све што ми на то кажемо јесте
„Молимо вас, бар нас оставите на миру
у нашим дневним собама.
Оставите ми мој тостер и телевизор
и нове радијалке и нећу ништа рећи.
Само нас оставите на миру.“
Е, па нећу да вас оставим на миру.
Хоћу да вас натерам да попиздите!
Све што знам јесте да прво морате да попиздите.
Морате да кажете „ја сам ЉУДСКО БИЋЕ, јеботе!
Мој живот вреди!“
Хоћу да сада устанете.
Хоћу да сви устанете.
Хоћу да овог часа устанете и одете до прозора.
Отворите га, протурите главу напоље и продерите се
„ПОПИЗДЕО САМ И НЕЋУ ВИШЕ ДА ТРПИМ ОВО!“
(превео Гаврило Дошен)